Војничко гробље у Солуну – Десанка Максимовић / Из књиге Мирис земље / Поезија, Текст песме, Занимљивости, Цитати
Војничко гробље у Солуну
Прекрила Зејтинлик птица јата сура,
јастреба, и орлова, и кондора, и крагуја,
и стоје непомична, развијених крила,
као да их је изненада некаква бура
ужасом скаменила.
То нису крагуји, већ крстови војника
што чекају име да им ко помене,
то нису крстови већ птице распете,
већ јата вечно спремна да узлете
и збаце са себе тај мир тихоноги
тежи него стене.
То нису птице, већ крстови војника.
Ја читам тихо па јаче и јаче
гласом порушеним као кад се кука:
Обвезник Стојан Лизу из Галичника,
поручник Воја Петровић из Бранковине,
Михајло Тијанић редов десетог пука.
То нису кондори већ белези војника.
Ја читам и скидам са њих смрти чини:
Жан Тенегал, Виљам Џим, Кофи Боко,
Бугеја, Ранамјата, Моло Тараоре,
и чини ми се испод шљунка врелог, дубоко,
чују се пригушени разговори њини.
То нису крстови већ птице изнад мора,
дижу се јатима и хуче као олује,
то су хиљаде и хиљаде кондора,
машемо им са земље ја и кипариси
и нарикаче древне претворене у тује.
Десанка Максимовић
Занимљивости, цитати
У књизи Мирис земље песма је сврстана међу песме настале између 1941. и 1946. године.
О песми Десанка Максимовић каже:
„Уз родољубиве песме о партизанима, о борцима, волим да прочитам и песму Војничко гробље у Солуну. Јер, не би било храбрих партизана да није било њихових храбрих очева. никад кукавице, дедови и очеви, нису родили храбре синове и хероје.
Једанпут сам изненада наишла на то војничко гробље у Солуну. Обично војничка гробља нико не посећује, нема мајке из далека да дође да поплаче, нема сестра да дође да донесе цвеће, нема никога да име сахрањеног војника прочита гласно. А мени се учинило, кад сам зашла у то војничко гробље где су лежали Срби и остали Југословени и њихови савезници, да је из свих гробова неко звао и молио да њихово име гласно прочитам, да се негде у свету још једном звук њиховог имена чује.
Ти споменици, међу којима је било и крстова, и белега и муслиманских надгробних споменика, били су сиви, испечени сунцем, испрани кишом и час су ми се чинили као споменици а час као неке сиве орлушине које су по сунчаном дану попадале по кршу.“
Фото колажи: Панта Реи – www.pantarei.in.rs
Забрањено је преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту без навођења извора и уз постављање линка ка изворном садржају на www.pantarei.in.rs.