ВЕСЕЛА ЈЕСЕН – Десанка Максимовић / Из књиге НОВЕ ПЕСМЕ, циклус Завичај (1936) / Поезија, Текст песме
ВЕСЕЛА ЈЕСЕН
Бела свићу октобарска јутра:
на земљу пада роса пуна млека.
Свеједно што ће се умрети већ сутра,
данас се шума безбрижно весели,
свака бела кап је капља лека.
Свеједно што су пале прве слане,
још шума сећа се песме лудог дрозда,
још данас стазе су летом завејане;
певају пожутеле дубраве букава
и зру на сунцу као грозд до грозда.
Безброј буктиња и пламенова
гори на шумском раскршћу сваком.
Тополе иду из сватова,
високо у руци барјак носе,
машу издалека радосном шаком.
На свакој стази се вино сипа,
са круне храстова злато мрви,
шареним рупцем се повезала липа,
с брестом се лудо грли дивља лоза
на длану носећи срце пуно крви.
Десанка Максимовић
Песма из књиге: НОВЕ ПЕСМЕ, циклус Завичај. Издавач: Српска књижевна задруга, Београд, 1936.
Наслов збирке својим значењем казује однос према претходним песничким књигама Десанке Максимовић. Збирка се сврстава својом целином у нови лични израз песникиње и начин стварања.
Већина песама објављена је у часописима и листовима – од 1931. до 1936. године. Допринеле су, заједно са ранијим збиркама, додељивању нове награде коју је Десанка Максимовић примила 1935. године од Академије седам уметности за свој укупни дотадашњи песнички рад. Награђена је као песник већег потенцијала. Награђени су – племенита осећајност, хуманост, уметнички склад њених песама антологијског ранга.
Фото колажи: Панта Реи – www.pantarei.in.rs
Забрањено је преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту без навођења извора и уз постављање линка ка изворном садржају на www.pantarei.in.rs.