ОЖИВЕЛЕ СЛИКЕ (СЛИКАРКА ЗИМА) – Десанка Максимовић / Иста бајка са три различита наслова / Бајке, Приче за децу, Текст
ОЖИВЕЛЕ СЛИКЕ – СЛИКАРКА ЗИМА – ОЖИВЕЛА СЛИКА (Иста бајка са три различита наслова у књигама Десанке Максимовић)
Једне године сликарка Зима крете по свету да разнесе дарове деци. Није имала, истина, ништа нарочито да им дарује, али је преко лета у доколици била смислила да им наслика ноћу по прозорима пуно сребрних шума, зверчица и кућа.
Сликарки Зими било је то лако: махне једанпут својом студеном кичицом, а створи се на прозору сребрн лист папрати, или слеђена јелова гранчица; махне други пут, и укаже се слеђена река која као да тече испод врба под снегом; махне трећи пут, и никне дворац сав од биљура, у коме уместо светиљака сијају сребрне звезде.
Како се овим сликама била прочула, чим се по селима и градовима сазнало да опет долази, деца су јој излазила далеко у сусрет. Она им је доброћудно дозвољавала да се ваљају и скачу по скутовима њене бунде. А и што не би! Чим би их деца исцепала и испрљала, истог часа су ницали нови, као да је чаробница.
Пред вече стигне она у неко село када су деца већ спавала.
– Куц! Куц! – покуца на први прозор тихо као кад мраз пуцкета.
Из собе се чуло само дечје дубоко дисање.
– Спавају већ – помисли Зима – сада ћу им на прозору оставити слику па нека се радују сутра када се пробуде – и поче шарати по окну шапућући:
Насликаћу борове
сребром оковане
и сребрне дворове
и сребрне гране.
Слетеће на борове
птица светлих крила,
ући ће у дворове
сребрнаста вила.
Не сме само мама
наложити пећи
јер ће слика одмах
с прозора побећи.
Довршивши рад, пошла је даље. Успут чу како је зове неки врт:
Зимо, добра Зимо,
хладноћа је љута,
дај ми мало свога
меканога скута.
Она отцепи леви скут своје хаљине, покри врт па пође даље.
Створи се тад пред другом кућицом па опет куц! куц! на прозор, а деца и тамо спавају.
– Добро је – помисли – и њима ћу оставити слику – те стаде шарати по окну певушећи једва чујно:
Ево леденога
змаја дугорепа,
из врта је мога,
из мог врта лепа.
Носи на крилима
девојку од леда,
на сребрну кулу
у планини седа.
Не сме само носић
овде ставит дете,
могу одмах лепе
слике да одлете.
Украсивши и ту прозоре, пође даље. Украј пута су стајали неки четинари и молили:
Зимо, добра Зимо,
погледај на јеле,
дај им мало своје
одећице беле.
Она им одмах даде на главе беле шубаре и на зелене широке шаке навуче им беле рукавице па, задовољна што је учинила добро дело, настави пут. Мало подаље од јела стајала је опет кућа. Провири она и ту, види деца спавају. Она брже-боље и на њином прозору наслика нешто, тихо говорећи:
Пробудиће се деца
док још не сване дан
и на окну ће наћи
мој дворац насликан.
Блистаће се пред њиме
стотину водоскока
и врт сликарке Зиме
и три језера дубока.
Не сме се само сунчева
овде спустити зрака
јер ће истопити слику
за пет-шест тренутака.
И поново крете даље добра бела сликарка, журећи да нашара што више прозора и што више деце да обрадује. Док је тужним гласом заустави нека трешња:
И на мене, Зимо,
часом се осврни
и својим ме плаштом
сребрним огрни.
Она скиде с плећа један од својих огртача и покри њиме трешњу, а одмах јој се створи на леђима други исти такав. А већ је касно било. Куће су постајале ређе па је морала све више трчати да би до свих стигла. Али што је касније бивало, све је лепше слике по прозорима сликала.
Кад се наједном нађе пред неком убогом колибицом.
Примаче се прозору да и на њему нешто нашара и уместо окна нађе на њему прилепљену хартију. У собу се није могло
провирити, само Зима чу да иза тих слепих сиротињских прозора куца неко дечје срце.
– Шта ли ћу сад? – помисли она. – Где да насликам штогод овом детету?
Тад опази да покрај куће тече поток и брзо седе крај њега и на виру стаде шарати претварајући га у лед мрмљајући:
Сликарка Зима ја сам,
сишла с далеких глечера,
куд прођем, шарам шуме
и птице сребрних пера.
Насликаћу за срце оно
што за слепим прозором куца
кућицу прозора стаклених,
пуно санки и каруца.
Насликаћу сребрн дрвљаник
и крај њега сребрне иверке
и около беле јелене,
зечеве ид руге зверке.
Свих ће мојих слика редом
већ идућега нестати јутра,
само ће ова на води
сличица оживети сутра.
А кад је јутро свануло и деца се избудила, нашла су по прозорима сребрне слике што их је ноћу ишарала Зима. Само деца нису стигла да их се довољно науживају, свих њих брзо је нестало: неке је отопило сунце, неке ватра у пећи, на неке су дечица наслонила носеве и својим дахом их избрисала, како се сликарка и бојала. Слика на потоку је, међутим, кад је дете из куће слепих прозора изашло напоље и задивљено пљеснуло рукама угледавши је, оживела. Од куће на слици постала је права кућа, стаклених прозора, од сребрног дрвљаника и иверака прави дрвљаник, од нацртаних санки и кочија праве санке и кочије. Дете се заједно са родитељима у њу преселило, а сребрни јелен и зечеви такође су постали живи и били му другови и играчке.
Десанка Максимовић
Бајка из књига: ПИСМА ИЗ ШУМЕ, САБРАНА ДЕЛА и часописа ЗМАЈ.
Фото колажи: Панта Реи – www.pantarei.in.rs
Забрањено је преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту без навођења извора и уз постављање линка ка изворном садржају на www.pantarei.in.rs.