ТВРЂАВА – Меша Селимовић / Проза, Књиге, Цитати, Текст, Видео
Тврђава је сваки човјек, свака заједница, свака држава, свака идеологија. – Меша Селимовић
ТВРЂАВА / Најлепши цитати – одломци из књиге:
Шта је то с нама и са животом, у какве се то конце сплићемо, у шта упадамо својом вољом у шта невољом, шта од нас зависи, и шта можемо са собом.
Нисам вјешт размишљању, више волим живот него мисао о њему, али како год сам превртао, испада да нам се већина ствари дешава мимо нас, без наше одлуке.
Случајност одлучује о моме животном путу и о мојој судбини, и најчешће бивам доведен пред готов чин, упадам у један од могућих токова, у други ће ме убацити само друга случајност.
Не вјерујем да ми је унапријед записан пут којим ћу проћи, јер не вјерујем у неки нарочит ред овога свијета. Не одлучујемо, већ се затичемо.
Стрмоглављени смо у игру, пуну небројених измјена, једног одређеног тренутка, кад нас само та прилика чека, једина која нас може сачекати, у току мјешања. Не можес је заобићи, ни одбити.
Твоја је, као вода у коју паднеш.
Па пливаш, или потонеш.
Несрећа је као ватра, истопи све осим злата.
Какве су да су, жене су мудрије и боље од мушкараца. То пред њима не треба рећи, али су мушкарци глупи, сујетни, уображени, не вриједе много, међу нама речено. И чудо је како нас жене трпе.
Једном, док још нисам био открио шарену нирвану у њему, догодило се да сам му изговорио једну своју пјесму, због нечег сигуран да ће је разумјети. Одлучио сам се изненада, кад ми је изгледао изузетно благ, спреман да буде близак, како ми се чинило. Повјерио сам се пјесмом о изгубљености након рата:
У живљењу, у трпљењу
срце блиједи,
срце вене,
сјена слиједи,
бившег мене,
у трпљењу, у живљењу.
Изгубих се у тражењу.
Ја сам био,
ја сам и сад.
Нисам био,
нисам ни сад.
Изгубих се у тражењу.
У лутању, у сновима
ноћ ме руби,
дан ме враћа.
Дан се губи,
живот краћа,
у сновима, у лутању.
У надању, у чекању
живот снијем,
а сном живим.
Срце кријем,
срце кривим.
Што не живим,
што још снијем,
у чекању, у надању.
Пажљиво је саслушао стихове до краја, учинило ми се да је изненађен, чак као да му је због нечег непријатно, протумачио сам то као незадовољство пјесмом и мени се учинила веома лоша. А онда се на његовом блиједом, мршавом лицу појавио осмијех:
− А! Пјесник, дакле! Залутали и обијесни.
− Зашто »залутали и обијесни«? Зар тако мислиш о пјесницима?
− Не мислим ја, него Куран.
− Не сјећам се.
− Подсјетит ћу те. Како бог каже о Мухамеду? »Ми Посланика нисмо пјесништву учили. Њему пјесништво не доликује.« А сјећаш ли се поглавља »Суара«, о пјесницима: »Пјеснике слиједе залутали и обијесни.« »Зар не видиш да пјесници лутају долинама и говоре лудости, а »Циљ им је да се ругају и да развраћају. Стићи ће их казна која ће их уништити и унизити.« Откад луташ долинама и говориш лудости?
− Откако сам се вратио из рата.
− Па да, »сјена слиједи бившег мене«, сјена рата, наравно. Е па, пријатељу, могу ти рећи да од тог времена ниси узео Куран у руке. Јер би видио да је гријех то што чиниш.
Насмијао сам се:
− Примам тај гријех на душу. Па добро, кад си ме већ осудио, можеш ли ми објаснити зашто је тако? Коме смета пјесникова ријеч?
− Нисам те ја осудио. Куран каже: »У обрани вјере наступајте у сафовима! Алах воли оне који се боре у збијеним редовима, чврстим као зид.« А тебе Алах не воли јер ти наступаш сам, разбијаш саф, подриваш чврсти зид. И не само да не браниш вјеру, ти си против ње.
− Још и то!
− »Вјера је закон који уређује цијели живот. Поезија је изван тог закона, она га не признаје, тражи слободу за ријеч и мисао и одриче савршенство свијета који је бог уредио. Сном живјети, у надању, у чекању, значи не пристајати на ово што јест. То је побуна.
− Нека ме бог сачува да ми ти будеш тужилац! Што онда није побуна?
− Читање молитава.
− Читаш ли ти молитве? Јеси ли бранилац вјере у реду чврстом као зид?
Осмјехнуо се тужно или благо подсмјешљиво. И није одговорио. Наишло је вријеме његове шутње, повукао се у своје снове. Поглед му се угасио, окренут некуд унутра, у себе, нечем важнијем и љепшем него што су смушени стихови и некакав Ахмет Шабо. Ругао се, очито. Само, коме? Мени или себи? Или свакоме? Говорио је будан, али и у своме умјетном сну и ван њега, он је далеко од овог нашег свијета и од људи и не тиче га се како уређују ствари међу собом. Он се одриче свега што није колоплет његових нестварних слика, које никакав људски поредак не може пореметити. Гледао сам га збуњено, готово са страхом, као да је умро. Мене се тиче баш то што се њега никако не тиче.
Сан је оно што се жели, а живот је буђење.
Хиљаду нечијих срећних часака биће као овај, али овај никада више. Хиљаду туђих љубави биће као ова, али ова никад више. Никада: једина коначност. Први пут знам шта је срећа, осјећам је, видим, миришем. Цио свијет и цијела васиона, нас троје. Никог другог осим нас нема.
Рекао је, сјећам се и сад свог запрепаштења, да постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт.
Од прве двије се некако могу изљечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ.
Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени не представљају ништа; заједно, коб су овога свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моци безгранична.
Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају.
Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ.
И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.
Више је добрих људи на свијету него злих. Много више! Само се зли даље чују и теже осјећају. Добри ћуте.
То је оно циганско: кад бисмо имали брашна као што немамо масла, добар бисмо качамак направили.
За свакога имамо разумијевања осим за своје најближе, сматрамо да нам њихова вјерност природно припада, као властита кожа.
Најтеже је објаснити оно што је најједноставније.
Баш се лијепо наразговарасмо, као да смо се моткама млатили!
Слутње не доносе несрећу и зло долази ненајављено. Али и добро. Невоље су нас стизале кад смо били најмање криви, зашто нас не би заобишле кад мислимо да смо под кривицом.
Лакше је наговорити људе на зло и мржњу него на добро и љубав. Зло је привлачно, и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израсти, треба се помучити.
Рат је највећа прљавштина људска и најстрашнији злочин.
Не волиш да будеш на сметњи, не волиш да те ко криво погледа, не волиш да ти ико ружну ријеч каже. Како онда мислиш да живиш?
Ништа значајно се не може учинити јавно. Јавно се лаже, јавно се говоре велике ријечи, јавно се показује спољни изглед, јавно се врши насиље. Важне ствари, добре или рђаве, чине се тајно, оне се припремају док ми слабашни спавамо. . .
Ходаћемо без разлога, радоваћемо се, без разлога, смијаћемо се, без разлога, с једним јединим разлогом, што смо живи и што се волимо. А куд ћес већи разлог.
Све би се у животу могло издржати за кратко, и да будеш добар, и храбар, и пажљив, али живот не траје кратко, а ништа ти не може постати тешко као обавеза коју сам себи наметнеш у једном часу слабости или одушевљења. Стид те да одустанеш, мука да истрајеш.
Када продајеш, све је јевтино, када купујеш, све је скупо.
Свакоме ћу признати право да ме превари, осим пријатељу.
Прича о животу: ако се тужимо како нам је тешко, клонућемо; ако кажемо животу: издржаћу, нећес ме сломити, мука постаје лакша.
А мени се чини да је страх највећа срамота овог свијета, и највеће понижење човјеково. Измахнут је над њим, као бич, уперен у грло, као нож. Човјек је опкољен страхом, као пламеном, потопљен њиме, као водом. Плаши га судбина, плаши га сутрашњи дан, плаши га владајући закон, плаши га моћнији човјек, и он није оно што би хтио бити, већ оно што мора да буде.
Умиљава се судбини, моли се сутрашњем дану, послушно понавља закон, понизно се смијеши мрском моћном човјеку, помирен да буде наказна творевина сачињена од страха и постајања.
Не вриједи се, вала, ни бојати. Није лако не бојати се, али не вриједи. Прође човјеку живот у страху, па као да није ни живио. Шта ће му онда и живот?
Част храбрости, али је боље без ње. Добро је не стрепети ни пред ким, ако се може, а још боље ако се не мора. Јунаштво траје трен, страх цијелог живота, и паметније је бринути се за цио живот него за трен. Најбоље се бојати унапред, да се не би убојао уназад.
Ништа човјеку није важније од свог мира и од среће коју сâм створи. Зато је треба чувати, ту своју срећу, опколити је шанчевима, и никоме не дозволити да је угрози. Нико други нека ме се не тиче, живот је суров, људи зли, и треба их држати на одстојању. Нека буду што даље од свега што је твоје и што ти је драго.
У почетку љубав,
у животу мржња,
на крају сјећање.
Љубав је ипак јача од свега.
Одлучио сам се за љубав. Мање је истинито, и мање вјероватно, али је племенитије. И љепше: тако све има више смисла. И смрт. И живот.
Меша Селимовић
Фото колажи: Панта Реи – www.pantarei.in.rs
Забрањено је преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту без навођења извора и уз постављање линка ка изворном садржају на www.pantarei.in.rs.