ПОРАЗ ЈЕДНЕ ЗВЕЗДЕ – Мирослав Мика Антић / Поезија, Текст песме, Рецитација (говори Мика Антић), Видео
ПОРАЗ ЈЕДНЕ ЗВЕЗДЕ
Мој умор потиче од звезда. Над неким кровом, у некој крошњи, на врху неког гребена, видиш како на теби долази сјај удаљених и давно помрлих галаксија те да ништа не почиње од тебе и да се у теби ништа не може завршити.
Оне ти кажу: измисли да твоји океани имају укус соли који није налик на со ових наших океана што су били. Измисли да планине имају другу грбавост, светлост, другу прозирност, земља другу мекоту. . . Измисли, вичу ми оне својим жутим гласовима обојеним са нешто мало црвеног, измисли, вичу да твоје алге имају другу клизавост, да твоји таласи имају другу боју гласа.
И још ми вичу: зар мислиш да су Гонзало Нодал или Викинзи, Колумбо или ма ко од њих, вадили рукама континенте из мора? Зар мислиш да сте ви на земљи сами стварали боје, укус априла, мирис сна?
Зар мислиш да стварно можеш бити нешто друго него што смо ми били од постанка?
Говорим тако са звездама. Као са смрћу. Ја знам да су оне одавно негде умрле, у тим пространствима мога ока.
Кад ухватим њихову светлост у дланове, она се распада као ронђаве светле крпе и кида као пепео. Јер, звезде су одавно умрле. Ово је само светлост која долази до њих, баш као што ће једног дана светлост мојих снова доћи до неког другог и дотаћи му раме или ухо, усне или ону лепоту ока која се назива осмехом.
Говорим тако са звездом. А не могу још да умрем, иако ми свака ствар коју срецем говори као покојнику. Не могу да умрем зато што миришем на рибу, на воду Дунава, на траву која ниче око пањева, на тишину. . . Стварно, миришем на тишину.
Онда: ухватим себе да је све то већ некад било. Били су цветови, био је април, били су тихи кораци по води, био је смех коза претворен у искеженост, била је доброта и зло, пужеви, шкољке, љигавост рибље коже, све је већ једном тако давно било, као мој лик, мој ход, моје морање, моја усамљеност, моја вртоглавост која се раставља, дише, иде некуда и после ми се мртва враћа.
Заклопим очи. Али то не знаци да сам угасио сазвежђе. Небо може бити сиромашније за једну мртву звезду или мртву галаксију, али не и за њену светлост.
Над неким кровом, у некој крошњи, на врху неког гребена једна нова планета која тек расте из прамагле, знам: већ је уморна од мог умора.
Нека нова планета која тек расте из прамагле.
Мирослав Мика Антић
Фото колажи: Панта Реи – www.pantarei.in.rs
Забрањено је преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту без навођења извора и уз постављање линка ка изворном садржају на www.pantarei.in.rs.