КИША – Десанка Максимовић / Из књиге: ПЕСНИК И ЗАВИЧАЈ / Поезија, Текст песме
КИША
Ти кишу волиш, ево киша пада.
Не чини ли ти се, благе успаванке,
што би их с најдражих уста хтео чути,
гласови о којим увек са жудњом сневаш
по свој васиони да су разасути?
Не чини ли ти се да најслађи снови
у сузе теку претворени многе?
Не чини ли ти се, негде као плима
нечија нежност према теби расте,
и просипа се ту пред твоје ноге?
Не чини ли ти се, неко тихо зове:
дођи к мени, дођи, дођи.
Не чини ли ти се да говоре капи,
да одјекују сви простори сури:
пожури к мени, пожури, пожури.
Не чини ли ти се, безброј неких грла
нечијим меким гласом умиљатим
да ти говори:
патим, патим, патим.
Не чини ли ти се, пљусак миловања
о ком се у најтишим часовима сања
да лије са свих грана и олука,
буја по градским плочницима голим,
и да глас неки топлота призвука
шумори одасвуд:
волим, волим, волим.
Не чини ли ти се, у налету јачем
неко, ко дуго је сузе уздржавô,
да сад их лије и боље му бива?
Не чини ли ти се, одасвуд се слива,
одасвуд рони:
плачем, плачем, плачем.
Не чини ли ти се, мада сунца нема,
лепота нека како свиће свуда
о којој си сањао од постања?
Не чини ли ти се да говоре капи,
да чујеш из њих топла обећања:
догодиће се
чуда, чуда, чуда.
Десанка Максимовић
Из књиге: ПЕСНИК И ЗАВИЧАЈ, циклус Песник и завичај (1946)
Фото колажи: Панта Реи – www.pantarei.in.rs
Забрањено је преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту без навођења извора и уз постављање линка ка изворном садржају на www.pantarei.in.rs.