EX PONTO – Иво Андрић / Књига, Видео, Аудио (звучна) – видео књига са текстом, Проза, Цитати, Одломци, Текст
EX PONTO
EX PONTO је књига стихова у лирској прози коју је Иво Андрић написао 1918. године. Назив овог дела инспирисан је називом збирке песама „Epistulae ex Ponto“ латинског песника Овидија, у којима он пева своје патње и утиске из прогнанства у Понту на обали Црног мора, али без икаквог снажнијег повезног мотива с познатим римским песником и његовим познатим епистулама, осим прогонства/казне.
Ово рано Андрићево дело, названо „разговором с душом“ (Нико Бартуловић), је књига песама у прози, лирских проза, исповједномолитвених записа, кратких прича и лирскомедитативних записа. Подељена је у три ненасловљена поглавља (циклуса): први има 26, други 25, трећи 88 записа (фрагмента); са завршним Епилогом, дакле, 140 записа. Записи су међусобно одвојени наглашеним белинама и једино је посљедњи (Епилог) насловљен.
Одломци (цитати) из књиге:
Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосијека, речете свагдашњици: збогом и да се винете, ношени страшним вихором, запрепаштени као онај коме се тло измиче?
Је ли вам се догодило да вам узму све — а шта се човјеку не може узети? — и да вам на душу положе тешку одурну руку и да вам узму радост и ведрину слободна духа; и сама срчаност, која остаје као посљедњи очајни дар судбине, да вам узму и да учине од вас нијемо презаво ропче?
Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се »љепшом душом дубље јеца«, али ког је један само од ових истинских великих болова задесио, брат је мој и пријатељ!
Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.
Пред сам сутон је престао снијег. И настала је тишина над шумама и бијели влажни мир високог, високог снијега. Он је покрио оморике као мраморне капелице и засуо стазе, смртно бијел и непроходан.
Куда ћеш, Јелена?
Глухо и мукло. (Тешко је газити касни снијег).
Не види се небо ни шуштало сунце. Угасла боја. Замро звук. Неизрециво тихо, бијело, заспало. И кад се је, дубоко у шуми, сломила грана под снијегом било је као да је највећем стаблу срце пукло. –
Куда ћеш, Јелена?
Снијег ових шума леди дах, стине крв, убијели пут. Ово је погреб свих трагова и успомена. Уморне су ноге, озебле поцрвењеле ручице. Снијег је замео љетошње гробове, самртни покров за живе и мртве.
Јелена, Јелена!
Друга ноћ да не могу спавати.
Младо стабло које зарежу зацијели и под новом кором остане једва видљива бразготина.
И најудаљенији крајеви вјечног леда осјете прољеће, па ма кратко било.
И најдубље шпиље оћуте југовину и весело гргорење воде.
Свака рана зарасте и сваки бол умине, а ја не могу да заборавим; никад да преболим, него сам окружен самоћом и увијек мучен и искушаван. Није ми дано ни да уснијем радост; не могу да осјетим ведру љепоту живота која вани негдје живи и бије свијетлим ритмом.
Кад се помоли прољеће, прострује сокови који вежу све што је створено, онда нас земља-мајка привлачи себи и разголићује као непослушну дјецу. Са сваким мартовским даном осјећам како пада с мене стотину умишљенијих окова и таштина. Го сам и мален под сунцем које јача.
Као у малом језеру облаци, пролазе у мени догађаји прољећа; болно развијање пупова, ненадкриљиво њежни покрети птица, гесте дјеце у прољетно јутро, кретње врелих дјевојака које се угибљу и крше под теретом плода, нада и вјечних закона у себи и сав тај безброј малих кратких догађаја првог прољећа, који су трајнији и истинитији него ишта што сачињава наш живот.
Ништа жив човјек не може изгубити што му једно прољеће не би могло повратити, нити може бити човјек трајно несрећан, док Бог даје да се душа лијечи заборавом и земља обнавља прољећем.
ЕПИЛОГ
Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко, спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетни дан, сине мој!
Шта си видио у љетни дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
Шта си видио, сине мој, у љетни дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
Шта си видио, сине мој, у љетни дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна која се састоји у неправилној измјени гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
Хоћеш да уснеш, сине мој?
Не, оче, идем да живим.
Иво Андрић
Прочитајте више:
ПОЕЗИЈА – Најлепше песме наше и светске књижевности
КЊИГЕ / Аудио – видео књиге, Библиотека, Књиге за децу, Текстови, Цитати (одломци) из књига
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена / Ауторске бајке, Народне бајке са свих меридијана света
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Најлепши цртани филмови за децу / Синхронизовани / Видео
ЗАГОНЕТКЕ ЗА ДЕЦУ / Најлепше загонетке за децу из пера наших најбољих књижевника и народне загонетке
БИБЛИОТЕКА – Ризница мудрости – Књиге, Поезија, Проза, Пословице, Цитати, Занимљивости
СПОРТ / Занимљивости, Навијачки кутак, Цитати, Песме, Новости
Панта Реи – Panta Rei – Τα Πάντα ῥεῖ – СВЕ ТЕЧЕ
Фото колажи: Панта Реи – www.pantarei.in.rs
Забрањено је преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту без навођења извора и уз постављање линка ка изворном садржају на www.pantarei.in.rs.